Instagram je prepun saveta “šta da spremate za novogodišnju trpezu”.

Skromnost je neznanica u celoj toj situaciji.

Raskoš, šljokice, kavijar i šampanjac…

Kao da je vremenom postalo bitno gde ćeš i kako proslaviti, a ne sa kim ćeš te noći biti.

Nova godina, noć kao i svaka druga, sem što je poslednja noć stare i prvi dan Nove godine. 

Još jedne u nizu.

Meni nikada nije bila jasna euforija oko te jedne noći a zaista volim slavlja.

Nikada nismo imali novogodišnju trpezu. 

Nikada.

Dok sam živela sa mamom to je bilo iz razloga što sebi nismo mogli da priuštimo ništa više nego što smo mogli svakog drugog dana. 

I to je bilo činjenično stanje.

Kada sam počela da radim, živim sa mojim sadašnjim suprugom, radije bismo od tog novca kupili poklone za nama drage i voljene ljude nego što bismo sve potrošili na tu jednu noć. 

A onda smo pre nekih desetak godina odlučili da štedimo, pa par meseci pred Novu, kupovali stvarčice na popustu (igračke, garderobu, kupkice, grickalice…) i pravili paketiće za decu koju ne poznajemo a kojima bi taj paketić značio. 

Neprocenjiv osećaj!

Obično su to bila deca samohranih majki, socijalno ugrožena deca, bolešljiva dečica…deca koja su pre vremena prestala da veruju u Deda Mraza. 

A takve dece je zaista mnogo, hteli mi to da priznamo ili ne.

Zato, umesto novogodišnje trpeze sa bezbroj kolača, više torti, kavijara i šampanjca, zastanite na momenat… Sigurno znate bar jedno dete u okruženju čiji su roditelji u lošoj finansijskoj situaciji. Sigurno znate bar jednu samohranu mamu koja vam izgleda jako poput lavice i nikada vam neće pokazati da joj je pomoć potrebna (a jeste)… Osvrnite se oko sebe i zapitajte se koliko vredi jedan dečiji osmeh? 

Da li ste čitali/gledali „Devojčicu sa šibicama“? 

To je bajka koja je na mene ostavila jak utisak u detinjstvu, možda zato ne posmatram sve ovo kao većina ljudi koje znam…