Rođena sam u Prištini ali sam prve godine svog života, do početka škole, provela u selu pored Prištine. Moje voljeno Dobrevo.
Posebno, magično i drugačije.
Znam da sam subjektivna, i vi biste bili da ste samo par dana proveli u njemu.
Podjednako lepo i magično u svim godišnjim dobima, ali ga je zima, uz obavezan sneg, činila još posebnijim i magičnijim.
Tako je i Badnje veče u Dobrevu izgledalo poput najlepših bajkovitih filmova…
Svake godine je sve bilo pokriveno snegom, u manjoj ili većoj količini. Reka je bila zaleđena, topole se nisu razlikovale puno od jelki.
Obukli bismo se toplo, bukvalno su nam samo okice virile, uzeli bismo svoje vrećice, skupili se ispred naše kuće i krenuli u korinđanje.
Već smo imali usklađen repertoar pesmica koje smo ponavljali i vežbali na putu do prve komšijske kuće.
Sećam se nasmejanih lica komšija, obično bismo prvo svratili kod teta Bele i čika Štrausa. Bili su jedini par bez dece pa bi nam se nekako posebno obradovali.
Kući bismo se vratili nakon par sati, crvenih nosića i rumenih obraza, sa punim vrećama voća, oraha, bombona i drugih slatkiša.
Pre ulaska u kuću, baba bi nabacala slamu po celoj sobi.
Mi bismo ulazili u kuću redom, od najvećeg (mog brata Čeda) do najmanjeg (obično je to bio moj rođeni brat ili sestra od strica, Ana, ili bi oboje išli u kompletu), i pijukali. Baba je iz velikog sita bacala žito sa suvim voćem, orasima, bombonama i paricama.
Skupljali smo ih velikom brzinom i grčevito držali kao najveće blago.
Bože, kada se samo setim tog osećaja!
Sreća, mir, spokojstvo.
Badnje veče je za nas bio praznik nad praznicima!
Božić takođe!
Na Kosovu bio običaj da polaznik (položajnik) bude muškarac, sa tim se nikada nisam pomirila, pa je baba uvek imala spreman poklon i za mene (kao i za sve nas, između ostalog).
Volela bih da mojoj deci mogu da prenesem delić te atmosfere.
U gradu je sve drugačije.
Nema korinđanja, nema pijukanja, nema slame, nema polaznika ni paljenje badnjaka u smederevcu… Nema ni snega. Postao je retkost a nekada je bio podrazumevan još početkom decembra.
U svakom slučaju, ja ne odustajem.
Nemojte ni vi.
Pravite zajedno sa vašom decom divne uspomene koje će im utopliti srce, namamiti osmeh na lice i nakon 30 godina.
Razmislite o tome koje su to uspomene koje vama namame osmeh na lice, nanesu suzu u oku, ugreju vas toplinom poput najnežnijeg zagrljaja?
Kakvi su vaši običaji vezani za Badnje veče i Božić?
Pišite mi.